jesan li vam nedostajala....
a jesan moš mislit... kod mene sve ok. moran se potrudit da ne padnem hrvatski, ne bi da san neka tupina pa da ne znan pričat vlastiti jezik. a dobro, sve isto... rođendan mi je
16. 06. 2006. i napunit ću 16 godina i zato vas ovom prilikom upozoravan da bi vam bilo bolje da mi čestitate...
evo, čepica vas pozdravlja...
i usput me tuče i zlostavlja i priti da moran napisat da je schumacher seljačina... a eto kad baš oćeš SCHUMACHER JE SELJAČINA!!! He he...
neman se više s kim družit... ostala san jedina normalna osoba u splitu... a možda i okolici... emma se priključila na max adsl tako da 25 sati dnevno visi na netu, bulma je u međuvremenu postala kraljica tako da više nema vremena za obične smrtnike, jope provodi dane u ljubavnim jadima i tražeći načine da izgadi ellu dvornik, jelena gleda romantične komedije, a ja patim od poremećaja nesocijaliziranosti i čekan da završi jebena škola...
volin vas...
make rules
make voli kimija...
maja sez helov
hell(ooooooooo)
evo mene... na zapadu ništa novo, na zapadu ništa novo... he he... točnije na balkanu... ma sve isto.. bulmica mi je zapritila da moran napisat na blog kako je moja jedina životna želja postat kao ona, pa eto... i dok živin, uvjeravajući svit da je raikkonen bolji od jebenog schumachera (istina da mercedes malo zabušava, ali jebiga nije do kimija...), pokušavan postat kao anđela, kraljica svih vjeverica... eto anđo, nadam se da si zadovoljna... ja se veselim koncertu u petak navečer na našoj ljubljenoj rivi koja je za svetog duju ugostila čak i onu debelu Cesariju Evoru šta mi liči na vriću cimenta... ali svejedno... uglavnom, htjedoh reći da je u petak GEGOOOOOO... Tako je, moj dragi Gego... jeeeeee... eto, sad san se malo iživila...
i još nešto, šta nedavno odlučih, napokon pokušavan to get my own life, prestat se živcirat oko glupih stvari i drugih ljudi koji nisu damir. he he... 
i eto to bi bilo to...
osim šta se bliži ovo lito i osuđena san na deset dana sa starcima, ono bia je kompromis to ili dom (dakle socijalni radnici i te stvari) i unatoč što ja izbrah drugu opciju, kompromis se pokazao nevažećim. tko jači (i punoljetniji) taj tlači.
u p.m.
ups.
ostatak lita ću provest u trajektnoj luci radeći kao bobi. ispratit ću i dočekat svaki trajekt sa hvara. tome se veselin. a na kojen sinjan damira, na taj ću se ukrcat.
odlučila san i da se neću udat za laurija. ipak.
pozdrav jelici mojoj najdražoj koja mi je napisala cilu birotehniku i dala da se vozin na njenoj stolici. hvala. 
ja se i sama smijen kao ovi smajlić. svi padaju na to. učite od mene...
voli vas vaša make
pozdrav i svim ljudima dobre volje, onima koji nisu moji mama i tata, onima koji nisu komlenka i koji me ne pilaju.
i pozdrav kroničnoj budali....
eto, sad san dopizdila samoj sebi (a vjerojatno i jeleni) pa iden ća...... 
god save the make
meni je riknija kompić. sad pišen s informatike. točnije, nešto mi je pregorilo u kompiću tako da san se neki dan našla u oblaku dima. tako da me neće bit par dana ali ionako sumnjam da ću nekome posebno nedostajat. so see ya. za par dana kad popravin kompić. mislin ne ja, nego neko pametan... pa pa 
vidila san damira. jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee
asti. slušajte ovo... išle ja i moja dosadna rodica koja sluša cajke i štreberica je na kvadrat ispratit tashu na njen prvi posal... predložila san da se spustimo do grada... rekla san da moran nać ljubav svog životu, onako u zajebanciji... nismo vidile ni srele nikoga osim neke četvorice klempavih neiživljenih napaljenih 18-godišnjaka koji su pokušavali uspostavit komunikaciju... fuj.. bili su odjebani po brzom postupku... dopizdilo nam je šetkat po rivi i gledat neke njemce koji su kopali nos ( i sad vi meni recite da su ti njemci u EU )... kažen ja rodici-amo se mi vratit priko baća, tj. trajektne luke... obično iden drugim putem, ali sad mi se nije dalo... ona se složila i krenile mi polako..
e, sad najbolji dio... kraj trajekta, tina ujevića inače, malo desno, stvarno stoji ljubav mog života... DAMIR sa svih svojih metar i šezdeset nešto (he he), ružnim puma očalama na glavi i u crvenoj majici. nisan mogla virovat!! otkazale su mi sve moguće funkcije, osim žlijezda slinovnica... damir u splitu... koliko san samo puta sanjala da ću ga srest negdi po splitu... i nikad... sve do sada. pokazala san ga rodici, njoj je ionako bilo svejedno... on se sagnia i kopa po nekim kesicama, a ja san prošla metar od njega i zabuljila se, ali nije me vidia. pretpostavljan da je sadržaj njegovih kesica bia prilično zanimljiv... neki klipan šta je bia s njim, sinja je kako ja i rodica buljimo, a mi smo glupače, na moju inicijativu, sile na prvu klupicu i sve se naginjemo ne bi li šta bolje proučile damira... tip je pokaza damiru nas dvi, damir me sinja i skoro zavaria, pokupia kesice i uša u trajekt okrečući se..
ostale smo ko posrane, u biti ja... ispala san uživljena glupača, a u biti to i jesan, ali inače se pravin totalno hladna kad ga vidin... ali to je na hvaru, i tad ga vidin svake dvi minute... ali sad san ga vidila usrid splita, sasvim neočekivano... i osramotila se.. ali meni to nije ništa novo, ja se ionako sramotin kad kod stignem, mislin da san postala poznata po tome... uh... šta će sad mislit o meni... ma znaš šta, nije ni bitno, glavno da san ja njega vidila...
a šta ću, ne mogu si pomoć, volin ga i gotovo... a najgore od svega je to šta on to nema pojma... i šta nikad nisan provala započet nikakav oblik komunikacije s njim... daj make moja, stvarno si jadna!!
SRETAN USKRS....
Sa danom zakašnjenja... Ali nemojte mi zamirit, bila san na Hvaru, bogu iza nogu, nema struje, vode, signala, a na blog san mogla slat misli samo telepatski...
Išli smo u petak ujutro na Hvar, šta znači da san se morala dignit u 5 uri, a šta može bit tragičnije od toga... 
Put je bia mučan, pretrpila san Rambovo višestruko gnječenje svih mojih vitalnih organa (jer tako energičan pas ne može leć mirno zada i spavat ka svi normalni pasi)
i 58 min vožnje iza 1 kilometar duge kolone ljudi koji se uporno nisu tili maknit u jednu traku da propuste dva auta... To su vam inače one poznate hvarske procesije šta idu "za križen" svaki Uskrs (ako ste čuli). Kad su napokon skrenili na neki kozji put, mi smo došli do svoje vale, i shvatili da smo propustili obe dvi procesije koje prolaze kroz nju. To se može samo nama dogodit. Popizdih.
Mali rođak me ispita sve moguće glavne gradove koje postoje, i šta je najžalosnije tek onda shvatih koja san socijala. Da me 8 godina mlađi rođak uči glavne gradove nekih država za koje nisan nikad ni čula! A Make, Make... Ali neka, ja san njemu ukrala jednu kartu s Harleyem.. He he... Nije bleso glup, samo je blesav.... He he.. Aj dobro, priznajen, propuvala san... Navečer smo bojali ona šugava jaja, još su mi cili prsti opiturani, mali je roz, domali plav, srednji ljubičast, kažiprst žut, a palac zelen...
To samo da provjerite ako mi ne virujete...
I onda je doša taj slavni dan - 16.04., Uskrs i Damirov rođendan. Ne bi tila ispast licemjerna, jesan ateist, ali volin Uskrs, kao tradiciju, običaj. U svakom slučaju, vidila san onog debelog Damira. Dobro aj, nije debel, ni blizu, ali... Ošiša se na 1 mm, ima neke socijalne očale za sunce, biće Puma (ajme kako mrzin te očale!), ali sladak je. Ma zašto ja pričan o njemu.. Ja više njega ne volin... A je i ja lažen...
Jutros opet tortura ranog napuštanja kreveta, naporna vožnja, i evo me nazad u Splitu... To je to...
Some day never comes...
Znate ovu pismu od Creedenca? A u biti vjerojatno ne, vjerojatno ne znate ni ko su Creedenci... Inače, to je još jedna grupica pametnih miroljubivih momaka s Woodstocka... Ali nije poanta u tome... Pisma govori o tome kako sva dica postavljaju neka pitanja, a ti slavni odrasli uvik kažu ono svima poznato - razumit ćeš jedan dan kad narasteš... ALI DJEČICE DRAGA VRIJEME JE DA SHVATITE -TAJ DAN NIKAD NEĆE DOĆ...
Bila san napredno dite, uvik san postavljala neka komplicirana, ali smislena pitanja, mama se izvlačila ovin izgovoron jer nije znala šta da mi kaže... Sad više nisan dite, i još me muči isto pitanje...
Zašto je dovraga ovi svit ovako jebeno glup i nepošten... Zašto se ne poštuju osnovna ljudska prava... Zašto toliko ljudi svakodnevno umire od gladi, hladnoće, u jadu, bijedi, bez imalo ljudskog dostojanstva...
Znan zašto, zbog jebenog sistema, zbog jebenog korumpiranog sustava koji vlada narodom... Ode nema pravne države, preživiš jedino ako znaš zajebat drugog čovika, pa makar ti to bia i najrođeniji brat... Da, tako to ide, tako funkcionira ovi svit... Ambiciozni biznismeni dočepaju se visokih položaja, opskrbe se svim blagodatima tehnologije 21. st., zaposle nekvalificirane zetove na cijenjene poslove i ne silaze s položaja dok ne napune sef i osiguraju neradnički život desecima generacija iza sebe... Ispravite me ako nisan u pravu..
Tužno je to, tako malo vrimena živin na ovon planetu, ali izbliza san upoznala iskvarenost ljudskog roda... Odavno shvatila da od onog idealnog svita koji san uvik priželjkivala nema ništa... Odavno shvatila da za poštene ljude, za idealiste na ovon svitu nema mista... Ovo je pokvarena rasa, u većini je... Ili-ili... Pomirit se s tim, dopustit bogatašima da nas jebu u zdrav mozak ili popravit ovaj svit. Pokrenit revoluciju... Uložit svoj život kao Che Guevara, najveći čovik ikad rođen, pa barem usrećiti buduće naraštaje... Ili se pravit glup i slip, praveći se da ništa ne vidiš, da ne vidiš kako te varaju...
Ne znan... Mislin da je očito koja je ideja naočitija i časnija...
Ne znan za vas, ali ja ne želin živit u ovakvom svitu... Jedan dan ću minjat svit... Čut ćete za mene... Jednom... Ovo nije samo san, ovo je obećanje... Volin vas
Pozdrav svima koji me shvaćaju...
Ja san uvik u pravu...
To je jednostavno tako...
mala truba svira dalje...
ajme zakon mi je ta pisma, non stop je tulin, mama mi je upravo rekla da prestanem zavijat. šmrc.
urban mi je inače zakon. večeras vam je film- Zemlja tigrova, uz Kosu, moj najdraži film, morate to gledat! Colin Farrel.. 
to je sve šta ću reć...
danas je bia neki socijala dan. noćas su me izboli komarci, i to po čelu. probudin se ja negdi oko dvi ure, ono čelo me peče samo tako, pogledan se u zrcalo, a ono cilo čelo na čvoke..
bolje da me niste vidili. izgledala san ka da san imala okršaj s pčelama, u najmanju ruku. sestra mi se smijala nekih po ure, u biti toliko se sićan dok nisan zaspala.
i još nešto šta me neizmjerno veseli- još tri dana ove šugave škole. a onda praznici... napokon... iden na hvar. jeeeeeeee.... vidit ću damira... jeeeeeeee....
a sad iden napravit s jelenom đir po kvartu... da iskoristin još ovo malo vremena šta ću provest u njemu... ajme kako tužno....
pa pa... volin vas svih.. neke više, neke manje... 
For je nami mila majka, For je naša Jamajka...
More, miris levande, masline, puno sunca... Samo je krinka najlipšeg otoka na svitu.. Iza svega toga stoji neki svit, potpuno neshvatljiv običnim smrtnicima. A ja, ponosna Hvaranka, mogu pokušat objasnit šta je tako čarobno na tom otoku. Mještani su prilično primitivni, zatucani i neuki, ali većinom dobroćudni, simpatični i veseli. Ovo zadnje je rezultat friške i najkvalitetnije marihuane na cilon Jadranu. Glavni hit je vozit Ladu-auto mojih snova. Ima ih u svim bojama i dezenima, u odličnom su stanju, ne starije od 50 godina. Jedina mana ima je šta ne obiluju sjedalima i šta neće da voze bez benzina, pa mještani iskorištavaju svaku nizbrdicu koja omogućuje spuštanje s ugašenim motorom, koristeći pritom zakon fizike: masa x akceleracija = ubrzanje. Oni s malo boljim standardom, voze Yugo. Čekaj, skrenuh, mislin, s teme...
Moja vala zove se Vela Stiniva, a možete je nać jedino ako imate nadnaravne senzore pa pomoću njih shvatite da tu negdi postoji vala od nekih 10-ak kuća, u kojoj je najmodernija građevina teta Marin kokošinjac. Najbliži dućan/pekara nalazi se na udaljenosti od 3,5 km, pa sad vi idite kupit kutiju duvana kad vas uvati kriza, ali imajte na umu da ćete je platit troduplo skuplje plus gorivo (jer uzbrdo lada neće da ide ugašena). E kad se sitin svog pradida Georgija koji je prije 100 godina šverca duvan po otoku, a sad ga možete nabavit di oćete. Dobro aj, skoro di god oćete...
Uglavnom Hvar je najbolje misto na svitu. Domaća atmosfera, domaća trava, domaća travarica, nema stresa, puno mira i tišine... I digod škripa Damirove lade koji pokušava u što kraćem vremensko roku proć ona 3,5 km. Rekord 1 min i 12 sek. BRAVO DAMO, ti si Kimijev nasljednik... Yeah bejbe...
OSTANI ĐUBRE DO KRAJA
DOK STOJIM ZA ŠANKOM DELIMIČNO PIJAN, MRZEĆI POMALO I SEBE I DRUGE
UBIJAM LAGANO KONJAK, CIGARETE, PRIJATELJE DOBRE, MOJE VERNE SLUGE
NISAM OD ONIH KOJI CVILE, VIŠE TE NEMAM I ŠTA TU MOGU...
JA ĆU SE POSLE ODVUĆI KUĆI SAMO DA POPIJEM JOŠ JEDNU S NOGU...
NISI VALJDA LUDA DA SE STIDIŠ, ŠTO SI ME PROGNALA ISTOČNO OD RAJA
BAR SE NASMEŠI KADA ME VIDIŠ, OSTANI ĐUBRE DO KRAJA...
ZNAM, NEĆU MOĆI JOŠ DUGO DA ZASPIM, BESKRAJNO DUGE PROKLETE NOĆI..
KAKO SU POGREŠNI DANI BEZ TEBE, TU MI NI PIĆE NE MOŽE POMOĆI...
Slash
Još jedna ljubav mog života...
AXL
Ajme tako mi je dobar na ovoj slici... Slinim...
1. April
Asti dana. Ujutro se probudin s licen mokrin od Rambove pljuvačke, cila čupava i mrzovoljna. Tašo mi kaže: Nećemo ić na Hvar za Uskrs. Ja počnen minjat boje od bisa, želudac me zaboli, Tašo kaže aprililili. O.k. Idemo na Hvar, vidit ću Damira, to je najvažnije. Idemo dalje... Na ručku kod one obitelji s puno dice, svako vodi svoju politiku, ali nekako san se s vremenom naučila nosit s tin. Sramin se priznat, ali ono najmanje i najnezahtjevnije mi čak postaje malo simpatično. Nisan neko došla doma, želin reći da san unatoč velikom broju dice uspila izvuć živu glavu, zvala san svoju Jelu da se idemo vozit na Trstenik i vatat kodije. A di ćeš propustit ovako lipi dan. I sinjala san jednog kodija s dredloksima, također na biki i onda je počea rally, cilj-ulovit kodija. Neuspješno. Jebiga.
Ali Jelena mi je obećala da će mi nać momka. Ja iman hendikep i više se ne mogu zaljubit. Od Damota su mi isparili svi osjećaji, koje san nekad, recimo, imala. Ali neću o tome...
Jelena je išla gledat kući O.C. A ako je veseli...
Meni je došla baka, jedina koja mi je još ostala, malo me upilala praveći se da joj je stalo do mene, i ja san se nakon 5 minuti pristojnog trpljenja, povukla iživljavat na blog.
Kimi mi je 4. na kvalifikacijama, ali mora da se radi o nekakvoj greški.
Eto...
here I am
Evoooo me... Malo mi se život prominia u zadnje vrime, ali ne i ja. Postala san samo malo tužnija i nostalgičnija. Što me ni dalje ne sprječava da tlačin svih po redu. Izgubila san jednu, kad sad razmislin, jako dragu osobu, ali ta osoba zna da je ja jako jako puno volin i da je nikad neću zaboravit.
Inače, život mi se polako vraća u normalu. Danas tipično dosadan, ali pravi lipi prolitnji dan. Probudin se, pogledan Simpsone, prežderen se s eurokremom... Zvoni parlafon, a ja misleći da je dosadna Tašo koja je prije dvi sekunde napustila stan, izderen se Šta je, kad neki pristrašeni glasić od dole kaže:
P-p-p-poštar je. Aj dobro. Bilo mi je malo neugodno šta san se tako izbečila na njega, ali ipak je osta toliko hrabar pa je doša gore donit mi neki paket, neko sranje uglavnom. Otkad puštaju neke socijalne maloljetne poštariće da nose poštu? Uglavnom, dan socijala. One sve ružne face u školi (čast iznimkama), nije me pitalo latinski (hvala bako)... I to je to
Pozdrav svima koji ne čitaju ove moje splačine...
I onim drugima...
MOOOOJ LAURI.....
Znan da mu zavidite na frizu, ali...
no kids allowed
ajme majko. evo ih na opet ovi gremlini. ja sama s troje dice. mlađe od tri godine. zašto napokon ljudi ne svate da ja mrzin dicu i da je ne smiju ostavljat same sa mnom?! ova mala krešti u svih šesnaest, druga samo ide za mnon i pita šta je ovo, šta je ono. mali grize pokućstvo i jaše ramba. ajme ubit ću se... god save the make. mala me upravo pitala zašto mi je glava ovako čupava. o.k. ovo je previše za mene. mislin da ću ih sad sve bacit kroz prozor. jebote... jesu li sva dica ovako slinava i naporna????
definitivno, potičem pobačaje...
HELLOOOOO....
Evo mene malo nakon jako fis-kulturnog dana. Danas me upilala profa, tj. Dracha da iden na neko natjecanje iz birotehnike... Ma da ne bi... Reću joj sutra da mi je dida završia u bolnicu ili tako nešto... Ja samo odbrojavan dane do 16. 04., tj. do Damirovog rođendana i dana kad ću napokon ić na Hvar i vidit ga. Jer, htjela ja to ili ne, on je ljubav mog života. Eto, da znaš Damire, iako ti ovo neš nikad pročitat jer u onoj tvojoj vukojebini jedva ima i struje a kamoli kompića. U svakon slučaju, najpametnije šta sad mogu napisat je da neman šta napisat. Pa iden ća.
I Emma, jadna ti sutra kad te se uvatin, ja ne trpim nasilje nad mojom osobom. Tako da ti ne bi preporučila da dođeš sutra u školu... See ya
KIMI RAIKKONEN
Ono danas nije bilo humano. Kimiju je crka bolid na samon startu, tako da i nisan gledala Formulu 1. Za dva tjedna u Australiji je opet. I još nešto, da znate, ako se ikad razveden od Laurija, jer ipak on je slavan i to sve pa je malo i umišljen, e onda ću se udat za Kimija. Definitivno. Ljubav mog života No2.
RAMBO THE LEGENDA
Jesan li zaboravila spomenit da je Rambo i član folklornog društva KUDŽ FILIP DEVIĆ? Eto jedna Rambova slika u narodnoj nošnji nastala kao posljedica jednog dosadnog poslijepodneva...
TASHO RULES
Moja starija seka, koju i ne podnosin baš, jučer je imala malu nezgodicu, pa mi je malo došlo nekako milo. Popila je pivu od po litre, šta je veliki korak za nju (mal za čovječanstvo), inače veliki korak zato šta na dva ipo deca već pleše linđo i splitsko kolo na Ruslaninu muziku. U takvom stanju je išla šetat Ramba koji baš i ne voli mačke, i ugledavši jednu tia je malo potrčat (ako gledate Tom i Jerry-a jasno van je) i povuka Tashu koja se priko zidića izvrnila u travu. Natukla je kolino i cila se izgrebala, ali sve to ne bi bilo tako strašno da se pet metara od mjesta nezgode ne nalazi bus stanica koja je uvik, ali baš uvik prepuna ljudi. To Tasho...
19.03.2006. u 17:02 | 1 Komentara | Print | # | ^LAURI YLONEN
E ovo je moj zaručnik. Ljubav mog života. Vjenčanje je u šesti misec, svi ste pozvani...
HELL_O THERE
Evo nakon nekoliko bitki iz svakodnevnog života, vratia se Šime. Aj dobro Make, ali oduvik san imala komplekse šta se ne zoven Šime. Dobro aj, ovo je bila još jedna od onih mojih neshvatljivih šala. Ali rekla bi Crna labudica- Don't try to understand me, just love me. Eto na. U mom malom bjednom životu nema ništa novo. Osim šta možda oden u popravni dom. Šala. Neshvaćena.
make love, not war
Peace, flowers, freedom, hapiness... Ako niste još pogledali film Kosa, stvarno ne znan šta da kažen... Ali dajen vam još jednu priliku da ispravite propušteno i napravite to. Nećete požalit, to je najbolji film svih vremena... 12.03.2006. u 15:50 | 1 Komentara | Print | # | ^
Life is just too good...
Peace brother 12.03.2006. u 15:43 | 0 Komentara | Print | # | ^
DJEVOJKA OD MILIJUN DOLARA
Kad san prije par miseci došla reć ono šta mi se odavno mota po glavi mom ocu-bivšem boksaču, on me blido pogleda i naceria mi se u facu. Radilo se o tome da želin trenirat boks. Uočivši moju ozbiljnost glede te zamisli i žar u očima, presta se smijat i reka samo da "neman nos za to" u smislu da iman cili koščati nos i da bi imala problema pri svakon sudaru s nekon šakon, u nadi da ću to prihvatit kao takvo i zaboravit tu samoubilačku ideju.
No, uporna kakva jesan, sutra kažen odu da je to skroz u redu, da mi nos ionako nije nešto prekrasan i da će podnit koju lomljavu...
Eh, onda mi je on reka ono čega san se bojala... Reka je da neman karakter za to. I nažalost to je istina. Reka je da, kad bi me neko ne daj bože dobia u ringu, ja bi ga pričekala iza nekog kantuna i izbagerisala. Vrlo vjerojatno. Ne znan gubit. I tako san odustala od te ideje i naslova prvaka, nakon šta san se sitila djetinjstva, plača, vrištanja i dramatičnih prijetnji nakon svake izgubljene igre... I tako odustah uz kompromis da mi za rođendan kupi boksačku vriću koju ću montirat u svoju sobu umisto lustera. Nose of the tiger...
12.03.2006. u 15:39 | 0 Komentara | Print | # | ^
MEKUŠAC UBOJITOG SRCA
Autorica ovog bloga je samo još jedan neshvaćeni stvor, koji čita novine odzada, na slikama prvo uoči pozadinu, pije mliko iz tetrapaka... Ima dva važna životna cilja-prominit ovi nepošteni svit, i napravit dreadlockse. Ali, to se vjerojatno neće ostvarit. Prvom cilju prepreka je šta nisan baš preambiciozna, a drugom to šta će me se odreć mama i tata i svi oni koji se protive tome da uništin svoju "prekrasnu ricastu kosu", a ako mene pitate-zagropanu neraščešljivu masu nečeg neodređenog.
Uglavnom, mnogi me smatraju ironičnom i krajnje neozbiljnom (u nekim slučajevima i iritantnom), ali ja bi se radije opisala kao pogrešno svaćeno dijete koje istjeruje pravdu (doduše, na malo neuobičajene načine, ali ipak...)
Važna stvar koju biste trebali znat o meni ja da obožavan beštije, pa čak i one buba švabice koje svi panično odstranjuju potplatima svojih neumoljivih cipela. To nije fer, nikako. I dabogda svi takvi u budućem životu bili bubašvabe! Eh. Da se vratin na temu... Najviše volin pase, ali oni malo manje vole mene. Štoviše, čini mi se da me se boje. Ali bez razloga, ja san samo sretna kad ugledan neko dlakavo stvorenje takve vrste pa počnen skakat i izvodit neke, za njih vjerojatno čudne pokrete, ali to je jače od mene, ne moraju zato bižat!! Voli me samo moj pasić Rambo-u njega je srce junačko. On me jedini shvaća, i bezuvjetno voli.
Prijatelji ljudske vrste u mom životu su rijetki kao zubi u ustima mog 84-godišnjeg dide, ali se ipak nađe koji. To su: Emmica, zvana crna labudica, još jedan propali slučaj s umjetničkim afinitetima i slabim kapacitetom za alkohol. Zatim, važno je spomenit Jelu, školsku sportašicu, te borca za ljudska prava i prava nezaštićenih. Eto, a sve ostale stvorove koje susrećem u svakodnevnom životu, opisat ću nekom drugom prilikom.
Imat 16 godina, živit u Splitu i bit član vjeveričjeg društva-formula je uspjeha. A biti ja-san je svakog normalnog čovika. He he he... Dobro aj, bolesna san, znan. Can't help myself... Peace
12.03.2006. u 14:26 | 0 Komentara | Print | # | ^
, činjenicu da san uvik u pravu
, sve koji mene vole(takvi su rijetki)
, Upravnu školu, muziku, buba švabe, poroke današnjice(he he)
, Damira
, ma uostalon ako oćete znat, čitajte...